Bajker iz Borče za dve nedelje obišao Evropu

E, tek kad sam se vratio s puta udario me čovek „audijem“ u Beogradu. Jbg... telefonirao dok je vozio i tako me ugrozio! Obalio me kao drvo, malo mi razdrndao motor i povredio sam petu. I šta da mu radim? U Evropi niko i nigde ne telefonira za volanom. Tačka. Malo vaspitanje, malo više kamere koje ti na kućnu adresu pošalju kaznu, i to je to. I, zapravo, to je jedino strašno ružno što mi se desilo na Putu. Veliko P je namerno, jer ovo je za mene zaista bio Veliki Put.

1
205

Bajker iz Borče prešao 7.015km za dve nedelje. Obišao 11 država i 27 gradova. Slovenija, Italija, Francuska, Španija, Andora, Nemačka… samo su neke od zemalja koje je obišao a kad je stigao u Beograd.. Evo šta je bilo..

Motorom na put oko Evrope

Sve je počelo iz Borče, tu mu je polazna tačka već neko vreme.

Dakle, seo sam na „jamahu fejzer S2 600“ u nedelju 4. juna. Za taj dan i to jutro znao sam još u februaru ove godine; rekao sam: krećem tad, pa makar i sekire padale. Ispostavilo se da su drugi dan i padale, al’ evo me, živ sam se vratio. Što je dobro. Ali o tome ću kad dođe taj dan, sad ću ka Logarskoj dolini, Slovenija.

Logarska dolina je jedno prelepo mesto. Naročito kad vidiš slike na internetu, pa se oduševiš, pa kažeš: e ovde ću da odem! A onda kad dođeš, vidiš da to baš i nije kao na slikama. Još je lepše. Taj prvi dan sam vozio 644 kilometra.

Italija

Sutradan krenem za – Veronu. Vlasnici hotela mi požele srećan put, gazda je inače opčinjen ljudima iz Srbije i redovno, svake godine, dolazi kod nas i kaže da bolje ljude od Srba nije upoznao.

Sednem i krenem! Malo kroz Austriju, pa u Italiju, pa bez muke stignem u Veronu. Reko’ aj’ i ja da vidim taj balkon, tog Romea, tu Juliju, tog Šekspira (kojeg nikad razumeo nisam) i sve te silne ljude kojima je cilj da pipnu Juliju za dojku. Da je pomaze. Ja je mazio nisam, samo sam se slikao. Video sam, znači, legendarni balkon, otišao na kafu, blejao malo po toj Veroni i krenem za La Speciju.

Pre nego što sam stigao do te La Specije, uhvatila me je najveća oluja u najnovijoj istoriji mog čovečanstva! Negde kod Modene stanem na pumpu da natočim u sebe kafu, a u motor najskuplji benzin u Evropi i tog momenta krene takva oluja da… Ma, šta da pričam – kida granje, odvaljuje limene reklame, struja na pumpi nestaje svaki čas, lete krovovi, automobili staju, ne mogu da idu, sakrio sam se pod neku strehu i bio mokar kao da sam se onako sve sa motorom kupao u bazenu i posle jedno tri sata to malo utihne. Skoro suv stignem u tu La Speciju. Uveče.

Sutradan krenem za Ðenovu, ali ne auto-putem nego nekim lokalnim, pa da kao malo razgledam okolinu. Ima šta da se vidi, nije da nema. Krenuo sam da vidim kuću onog radoznalog Kolumba i konačno posle 761 kilometar preumoran stignem. Nađem jedva neko mesto na parkingu za motore i stanem pored neke velike „honde“.

Retrovizor i makarone

Stanem i ustanem s motora. Al’ ne lezi, vraže! Kako sam ustao s motora, tako on pade, pa na onu „hondu“, pa ona „honda“ na neki skuter, pa taj skuter na drugi, pa taj drugi na treći, pa taj treći… Da ne dužim, poobaram kao domine jedno sedam komada! Au, čoveče! Nisam spustio nožicu, to se dešava i iskusnijim motoristima od mene – trenutak dekoncentracije. Kad sam podigao sve motore nazad vidim, slomio se moj levi retrovizor. Pazi, bez desnog još i nekako možeš da voziš, ali bez levog je… opasno.

Tu toliko popizdim da jedva nađem neki normalan restoran. I tu platim više od deset evra šačicu onih makarona što ih ja ovde kupim za pedeset dinara pola kile i joooooš više popizdim!

Francuska

Sa zalepljenim retrovizorom krenem ka Francuskim Alpima. Milina jedna koliko je taj tamo put lep! Eto. Uživao sam. Uživao sam sve dok na nekoj nizbrdici nisam stisnuo zadnju kočnicu. Ja stisnuo, a ono – neće! Ne radi! Bilo je blizu trideset stepeni, al’ ja sam se smrzo!

Nekako se dočepam hotela u Šamoniju, vozio sam kao po jajima, nakačim se na internet i nađem servis.Vlasnik hotela je bajker,stariji gospodin, vozi neki veliki BMW, posadi me pored sebe i sve mi lepo objasni pomoću Gugl mapa gde da idem, gde da pijem, gde da jedem, gde da se kupam, gde da…

Španija

Na put ka Španiji krenuo sam kud i svi motoristi ovog kontinenta kad iz Francuske hoće u Španiju. Ne možeš da zamisliš koliko je to motora na tom putu! Ne možeš! To sve ide u kolonama i grupama po deset, dvadeset, pedeset! I ja sam… Tih petsto i kusur kilometara sam prevalio ko od šale. I samo sam mahao desnom nogom kad preteknem neke motoriste i levom rukom kad neko pretekne mene.

E, jedino nije bilo lepo kad me je negde kod Monpeljea udario vrabac. Glavom u glavu! Sreća pa sam imao kacigu, inače ne bih ovo sad pisao. Puče ko grom da me udari, ali imam iskustva u tim situacijama, a i dobru kacigu, pa sam živ. Vrabac sumnjam da jeste. 

U Ljoret de Maru sam bio dva dana. Dva dana se motor odmarao od vožnje, a ja sam se odmarao i od njega i od vožnje. Krenuo sam sa 33 C iz Ljoreta, prošao kroz 13 C na Pirinejima i došao na 34 u Andora la Velju. Čitava ta promena temperature desila se u pola sata! Iz Andore sam izašao brzo i krenuo ka sledećoj tački – ka Limožu.

Pariz

Osam dana nisam čuo srpski, a onda je došao i taj dan! Pariz! Krenuo sam kod Drugara iz detinjstva, koji se u Parizu snašao kao niko njegov i niko moj! Volim kad se ljudi svojim poštenim radom snađu u životu i kad ne kukaju. A Iva, za ta tri dana koliko smo proveli zajedno, nijednom nije zakukao. „Šta ima da kukam, okej mi je.“ Kaže Iva, idemo na večeru, da vidiš Pariz noću. Trijumfalna kapija u daljini! Au, čoveče! Pa mi smo… pa ja sam… na Jelisejskim poljima! Ovako Igo, ovako Balzak, ovako ja! Pa kad sam počeo da urlam kroz kacigu: „Ooooo, Šanzelizeeeee! Ooooo,

Normandija

Na jedan dan u Normandiju. Odem do Dijepa, pa onda opalim kroz neka prelepa mestašca uz obalu, a ono sve one stenčuge što strmo propadaju u Atlantik. Kad sam se vratio s puta, pokazujem ortaku fotke, a on mi kaže: „Znam ovo, igrao sam tu igricu. Čoveče, sve isto ko u igrici!“ E, takva je to tamo obala, i priroda, i sve. Kao u igrici.

Vratim se u Pariz uveče kasno, a Iva me čeka s novim levim retrovizorom! Koji je on car! Pošto retrovizor, Ivo? Kaže, platićeš pljeskavicu kad dođem u Srbiju.

Nemačka

Pariz-Karlsrue, to ti je petsto i kusur kilometara. U Karlsrue stignem po mraku. Kako sam stao pred hotel, tako je kiša počela. I to ne neka slaba nego… Ludilo. Sutradan, okupan i suv, odem na kafu i na kolače ali ne znam nemački. A i engleski mi nije neki… Pokažem konobarici da bih onakav kolač kao onaj čovek što je uzeo, al’ ona me ne razume. Ja opet na engleskom nešto, al’ ne ide… Odmahnem rukom i kažem: „E, jebiga…“ Kaže ona: „Ajde ti odluči šta ćeš, pa ću ja da dođem.“ Tim rečima.

Odlučim da pre Beča svratim do Regenzburg. Kad sam bio peti-šesti osnovne, rekao sam da ću jednom otići u taj Regenzburg jer sam na geografiji naučio da je Dunav odatle plovan. I dobio sam bio peticu jer sam to znao i reko’ aj’ kad mi je usput da i to vidim. Kod Pančevačkog mosta Dunav je ogroman, kod Golupca tek, a kod tog Regenzburga… ko Tisa leti. Nekako malečak. Ko bi reko da će već kod Beča da se pretvori u onoliku silu.

Austrija

U Beču imam brata pa ne moram da plaćam hotel i hranu. Skoro uvek kad se vraćam kući iz Evrope, svratim do njega i snajke i dece, jedem, prespavam, ne platim, pozdravim se i eto. Od Beča do Beograda sam vozio već više puta, ko da sam gastarbajter, pa s tog puta i nemam neke utiske.

Beograd

E, tek kad sam se vratio s puta udario me čovek „audijem“ u Beogradu. Jbg… telefonirao dok je vozio i tako me ugrozio! Obalio me kao drvo, malo mi razdrndao motor i povredio sam petu. I šta da mu radim? U Evropi niko i nigde ne telefonira za volanom. Tačka. Malo vaspitanje, malo više kamere koje ti na kućnu adresu pošalju kaznu, i to je to. I, zapravo, to je jedino strašno ružno što mi se desilo na Putu. Veliko P je namerno, jer ovo je za mene zaista bio Veliki Put.

1 komentar

Ostavi komentar

Upiši svoj komentar
Upiši svoje ime

five × 4 =